Srbija – Zanimljiva istorija https://zanimljivaistorija.com Tue, 05 Jan 2021 12:58:01 +0000 sr-RS hourly 1 https://wordpress.org/?v=5.8.2 СРПСКЕ КНЕДЛИЧКЕ https://zanimljivaistorija.com/2020/12/19/srpske-knedlicke/ https://zanimljivaistorija.com/2020/12/19/srpske-knedlicke/#respond Sat, 19 Dec 2020 15:12:19 +0000 https://zanimljivaistorija.com/?p=2606 Делили су судбину кроз историју, били су политички савезници и супарници, заједничким снагама су ударали темеље српског фудбала а онда  се “тукли“  на терену, учили су једни од других, проносили славу и знање, а било је и оних који су, иако у црној униформи, Београђанима доносили срећу. Пише: Драган Стојић Чеси и Срби – о њима је …

Članak СРПСКЕ КНЕДЛИЧКЕ se pojavljuje prvo na Zanimljiva istorija.

]]>
Делили су судбину кроз историју, били су политички савезници и супарници, заједничким снагама су ударали темеље српског фудбала а онда  се “тукли“  на терену, учили су једни од других, проносили славу и знање, а било је и оних који су, иако у црној униформи, Београђанима доносили срећу.

 

Пише: Драган Стојић

 

Чеси и Срби – о њима је реч. Или, прецизно речено, “ српски“ Чеси актери су ове приче, иако би, с обзиром да је Никола Тесла студирао у Прагу, чак је 2014. године добио и споменик у том граду, а Гаврило Принцип окончао свој живот у Терезину 1918, могло нашироко да се пише и  о међусобним везама ова два народа,у част братске,  словенске љубави, на неки начин прекинуте признањем  независности “Косова 1244“ од стране Чешке Републике, на менију имамо само кнедличке.

Не рачунајући заједничко учешће, свакако нерадо, у оружаним сукобима које су као припадници оружане силе Хабзбуршке монархије, потом и Аустроугарске, најгушће ткиво које  је Србију повезивало  са Чешком звало се Томаш Гариг – Масарик.

Иако рођен као Словак, овај философ и политичар себе је доживљавао као Чеха, а борио за независност од “двоједне“ монархије и формирање њихове заједничке независне државе.

Међутим, како је, у националном смислу, по рођењу био једно, по опредељењу друго, судбина и стицај околности су налагали да према држављанству извесно време буде треће – Србин.

Замеривши се званичном Бечу, између осталог и због  због одбране Срба током тзв. Велеиздајничког процеса, сматран  рушиоцем и издајником Аустроугарске монархије, изграђено поверење и пожртвовање у корист српског народа  “наплатио“ је добијањем држављанства Краљевине Србије 1915. године.

Одувек низ Мораву дувају јаки ветрови, један од таквих умало да добру вољу династије Карађорђевић претвори  у ураганске проблеме.

Уместо рутинског подизања готовине у једној од банака у Лондону, један податак га је ставио пред врата ропства. Не дужничког већ оног правог.

Службеник је посумњао у да је Гариг-Масарик рођен у хепостојећој српској провинцији Моравској, како је стајало у пасошу, али је виспрени Чех успео да заталаса целу причу, на крају му и “замути“ очи тврдњом да је реч о реци Морави која протиче кроз Србију.

Срећом по њега да није добио Нобелову награду за књижевност, вероватно би ипак завршио иза решетака, јер му је накнадно, две године након првог, издат нови путни документ Србије, а гласио је на име Томаса Џ. Мартија, имагинарног писца из њујоршког предграђа.

На његову личну срећу и радост народа за чије се интересе борио, уместо у затворске књиге име му је уписано у историјске, пошто је битка за стварање Чехословачке успешно окончана у октобру 1918. године, а Томаш Гариг – Масарик је постао први председник новоосноване републике.

 

Чешко – српским политичким играма претходила је игра на фудбалском терену, а чак ни она није могла проћи без политике, уистину индиректно уплетене у целу причу.

Наш народ  се често држи за главу због новца, а највећи клуб Србије и југословенске монархије  – Београдски спорт клуб (БСК) – захваљујући Чесима “држао“ за шампионске пехаре. Паре нису биле проблем, било их је, нису пале с неба већ са Снежке, Лучније Хоре или ко зна ког брада. Милош Екерт, Ото Кохут и Јосиф Шваха, службеници Прашке банке, нашли су се међу оснивачима “плавих“ 1911. године. Да буде по свадбарском систему “кец, куме!“ побринуо се Екерт, који је предложио име новооснованом колективу. То није било све, први дресови су стигли из Прага, а чешка “тројка“ заслужна је за баборак и на терену.

Српски политичари, подржавани или оспоравани од нације, нису успели да остваре сан о Великој Србији, али су се за тај подухват постарали Чеси.

Није се ни један историчар напио “плзењског“ па ово написао, него је други по значају српски фудбалски клуб из првих деценија прошлог столећа изнедрио јединог играча са ореолом шампиона наше (некадашње) државе ван своје матице. Алојз Лојда Махек од оснивања Лоптачког клуба Велика Србија  1913. године (од 1919. СК Југославија) терао је и кнедле у грло и сузе на очи противничким фудбалерима, у почетку заједно са саиграчима – сународницима Вацлавом Петровицким и Едуардом Мифеком,  да би пре 9,5 деценија( има ли неко из Фудбалског савеза Србије да чита ово и размисли из које земље треба довести селектора?) заједно са тренером, кош једним Чехом, Карелом Блахом, СК Југославија овом клубу донео две титуле шампиона Краљевине СХС.

Да би ова прича била дуга колико и историја чешког и српског народа, не сме се заборавити да је чак и репрезентација прве јединствене јужнословенске државе свој премијерни меч одиграла против Чехословачке на Олимпијским играма у Анверсу (Антверпену) 1920, национални тим Брозове Југославије започео је свој пут у сусрету против исте репрезентације 1946, да би, пошто су ваљда сви српски фудбалери од силних битака против Чеха научили језик тог народа, своју промоцију у Ухершком Храдишту 2006. године имала и изабрана селекција независне Србије.

Они који имају стрпљења да до краја прочитају ову причу, биће срећни јер “стиже“ димничар (оџачар), па нека се ухвате за дугме.

Прве роде са београдских димњака, бар званично гледајући, терао је Чех Ламберт Клузачек. Перје је можда летело, црне честице сигурно, а још један у низу знаменитих Чеха једини је то чинио од 1863. до 1886. године. Осим презимена и љубави, Зорка Трифуновић – Клузачек обављала је исти посао нешто касније, пошто је рођена 1881. године. Сигурно је да су се Београђани за дугмад на њеној радној униформи чешће и радије хватали него за Ламбертово. Једно је сигурно, ако су београдски мангупи и боеми у крчме ишли зарад крчмарица младих, у кућу у Призренској улици број 6 улазили су тражећи срећу.

После овако дугог путовања кроз чешко – српску историју човек огладни, па је ред да се пуних стомака све оконча, а за то су се побринули малобројни представници западнословенског народа у нашој земљи,  становници најмање насеобине у Војводини- Чешког Села у јужнобанатској општини Алибунар, који по традицији организују “паприкашијаду“.

Ко воли нек’изволи. Причу или паприкаш, а може и заједно.

 

Коришћени извори:

Članak СРПСКЕ КНЕДЛИЧКЕ se pojavljuje prvo na Zanimljiva istorija.

]]>
https://zanimljivaistorija.com/2020/12/19/srpske-knedlicke/feed/ 0
СРПСКИ НАЦИСТА: ЖИВЕО ПОРАЗ! https://zanimljivaistorija.com/2020/08/27/srpski-nacista-ziveo-poraz/ https://zanimljivaistorija.com/2020/08/27/srpski-nacista-ziveo-poraz/#respond Thu, 27 Aug 2020 14:13:07 +0000 https://zanimljivaistorija.com/?p=2542 Пише: Драган СтојићЗамислите фудбалски тим чији капитен неколико минута пре краја утакмице при резултату 0:5 верује у преокрет и победу.Да је у питању неки Немац, то ништа чудно не би било. Србин? незамисливо!  Постојао је, ипак, изузетак и то у преломним тренуцима веома значајног историјског догађаја.У тренутку кад Трећи рајх полако посустаје а фашистичка Италија полако …

Članak СРПСКИ НАЦИСТА: ЖИВЕО ПОРАЗ! se pojavljuje prvo na Zanimljiva istorija.

]]>
Пише: Драган Стојић

Замислите фудбалски тим чији капитен неколико минута пре краја утакмице при резултату 0:5 верује у преокрет и победу.

Да је у питању неки Немац, то ништа чудно не би било. Србин? незамисливо!

 

 

Постојао је, ипак, изузетак и то у преломним тренуцима веома значајног историјског догађаја.

У тренутку кад Трећи рајх полако посустаје а фашистичка Италија полако прелази на страну Савезника, Тривун Р. Јефтић, одани присталица Адолфа Хитлера и Нацистичке Немачке, средином септембра 1943. године и даље живи у уверењу да ће на крају Другог светског рата они које подржава преокренути ток сукоба и на крају  тријумфовати.

Док се из Берлина евакуишу цивили због савезничких напада из ваздуха, Јефтић у истом граду ставља на папир своја запажања и мишљење о узроцима, току и исходу највећег оружаног сукоба у историји човечанства.

Према делу докумената које је оставио за собом, а чувају се у Архиву Хуверовог института у Сједињеним Америчким Државама, овај радикални националсоцијалиста српске националности за рат оптужује Западне силе, предвиђајући им пораз.

Сматрајући да је Немачка јака јер је предводи  Адолф Хитлер, “велики и генијални политичар, управо највећи човек свих времена“, и дан – данас за историчаре непозната личност и у времену кад је страна коју је подржавао клизила у подређени положај у односу на своје непријатеље, бираним речима демонстрира своје убеђење у исправност политике, лика и дела вође Великонемачког царства у пресудној години рата.

Осим снага антихитлеровске коалиције, затим француског Покрета отпора, фанатични Србин прозива и своје сународнике јер се, по његовом мишљењу, боре за енглеске интересе.

Не уздржавајући се од отворено изречених квалификација на рачун српског народа и његове вере у подршку и помоћ са Острва,  Јефтић пише: “ … јер сте многи од вас (Срба – примедба Д.С) пре и после 25. марта 1941. чекали ту енглеску помоћ седећи крај ради(ј)а, слушајући енглеске лагарије“.

Насупрот опредељењу народа ком је припадао, сматрао је да је Србија требало да гради пријатељство са земљом у којој је током рата живео.

У то име изнео је и разлоге због којих је тако нешто требало да се деси, истичући западну Украјину, као простор ком је Нацистичка Немачка донела благостање, наглашавајући обавезу Европљана да се боре на страни Сила Осовине односно Трећег рајха.

Иако је Црвена армија седам месеци пре него је ова његова анализа стања и перпективе настала однела једну од пресудних битака која је преокренула ток глобалног сукоба на страну Совјетског Савеза и западних савезника, трупе Уједињеног Краљевства у јулу ушле на Сицилију  а неколико дана пре тога умарширале  и у Бари, бивши железнички чиновник је  тог септембарског дана 1943. године устврдио да је Немачка моћна због способности своје војске, убојитог оружја, природних ресурса којима располаже…

Да би своје ставове учинио сугестивнијим, оштријим, констатовао је и следеће : “Иначе, ко није на страни Адолфа Хитлера, тај је заиста, у првом реду, против себе“.

Заокружујући низ прозивки изречених на рачун националних, оружаних и политичких група, Јефтић као највеће непријатеље европских народа истиче Енглезе, Јевреје и комунисте, а Хитлера “инаугурише“ у “првог претседника будућих сједињених европских држава“.’

Последња констатација је, време је показало, донекле остварена у пракси, јер су европске државе заиста сједињене у неку врсту конфедерације каква је данашња Европска унија, док је Трифун Р. Јефтић, разједињен од историјског памћења, остао непознат стручној али и широј јавности.

Заслужено или не, чињенице говоре тако. Бар за сада.

Članak СРПСКИ НАЦИСТА: ЖИВЕО ПОРАЗ! se pojavljuje prvo na Zanimljiva istorija.

]]>
https://zanimljivaistorija.com/2020/08/27/srpski-nacista-ziveo-poraz/feed/ 0
ДРУГИ ПЕШАДИЈСКИ ПУК ,, КЊАЗ МИХАИЛО’’ ГВОЗДЕНИ ПУК https://zanimljivaistorija.com/2018/10/17/drugi-pesadijski-puk-knjaz-mihailo-gvozdeni-puk/ https://zanimljivaistorija.com/2018/10/17/drugi-pesadijski-puk-knjaz-mihailo-gvozdeni-puk/#respond Wed, 17 Oct 2018 12:56:46 +0000 https://zanimljivaistorija.com/?p=1408 У току ослободилачких ратова 1912-1918. године, Србија је мобилисала око 100 пешадијских, коњичких и артиљеријских пукова. Све ове ратне јединице су храбро и пожртвовано, уз велике губитке, извршиле своју патриотску дужност према отаџбини. Међутим, само је један пук, због своје легендарне храбрости, као најбољи пук српске војске добио почасни назив ГВОЗДЕНИ ПУК, био је то …

Članak ДРУГИ ПЕШАДИЈСКИ ПУК ,, КЊАЗ МИХАИЛО’’ ГВОЗДЕНИ ПУК se pojavljuje prvo na Zanimljiva istorija.

]]>
У току ослободилачких ратова 1912-1918. године, Србија је мобилисала око 100 пешадијских, коњичких и артиљеријских пукова. Све ове ратне јединице су храбро и пожртвовано, уз велике губитке, извршиле своју патриотску дужност према отаџбини. Међутим, само је један пук, због своје легендарне храбрости, као најбољи пук српске војске добио почасни назив ГВОЗДЕНИ ПУК, био је то 2.пешадијски пук ,, Књаз Михаило’’ 1.позива, који је мобилисан у Прокупљу почетком октобра 1912. године од људства са подручја Прокупачке окружне пуковске команде. Сачињавали су га војни обвезници од 21. до 31. године живота. Приликом мобилизације за Први балкански рат против Турака, већ после свега четири дана, 07.10.1912. године из Прокупља је на границу кренуо комплетан пук. У рат је кренуло 4.655 војника и подофицира и 60 официра. Кренули су људи у најбољим годинама, у рат је отишла младост и снага Топличког округа.

У чувеној бици на Куманову, овај пук био је на крајњем десном крилу српског борбеног распореда и у храбром јуришу разбио је турски фронт. У тој бици погинуло је 45 војника и подофицира и 1 официр а рањено је 288 војника и подофицира и 5 официра.

У борбама за ослобођење Прилепа, када су заустављене Моравска и Дринска дивизија у уском кланцу, овај пук је преко залеђених планинских врхова Козјака и Крстеца ударио у бок Турака и тиме омогућио пробој непријатељског фронта. Војници Гвозденог пука су на леђима пренели артиљеријска оружа. У борбама код Прилепа, погинуло је 57 војника и подофицира и официра а рањено је 227 војника и подофицира и 3 официра.

Пук се посебно прославио у борбама код Битоља, где је турска војска организовала одсудну одбрану. Са развијеном заставом, под кишом артиљеријских граната и митраљеских метака, пук је прегазио ледену Црну реку и у јуришу на вис Киромарица омогућио заузеће Битоља.

У борбама за Битољ погинуло је 60 војника, подофицира и 2 официра а рањено је 207 војника и подофицира.

Укупно у Првом балканском рату са Турцма, Други пешадијски пук 1. позива ,, Књаз Михаило’’ имао је, само за месец дана борбе, погинулих 162 војника и 4 официра а рањених 656 војника и подофицира и 11 официра. Укупно је у овом рату из овог пука избачено из строја 833 војника, подофицира и официра.

После завршетка рата против Турака, због непријатељског држања Бугарске, није извршена демобилизација, већ је пук остао у Македонији, где га је затекао почетак Другог балканског рата против Бугарске, јуна 1913. године.

Штаб Другог пешадијског пука I позива.

 

У најкритичнијем тренутку битке на Брегалници, 18. јуна 1913. године пук је задобио бесмртну славу чувеним јуришом на коту 650, када је пробијен бугарски фронт и решена битка на Брегалници. Том приликом је разбијен бугарски 13. пук, заробљено 806 бугарских војника и подофицира и 365 официра на челу са командантом пука а заплењена је једна топовска батерија, цела пуковска комора, заједно са војном музиком и заставом. У овој борби пук је имао 115 погинулих војника и подофицира и 4 официра, 686 рањених војника и подофицра и 3 официра. Укупно избачених из строја на Брегалници је 801 војник и подофицир и 12 официра. У наставку рата, пук је водио тешке борбе око Царевог села на самој граници са Бугарском где су се Бугари огорчено бранили на чувеним Грленским положајима. На тим положајима их је затекло и закључење примирја 18. јула 1913. године. Укупни губици пука у рату против Бугара 1913 године, који је трајао само месец дана износили су 2120 војника и подофицира и 33 официра. У овом рату је погинуо и први ратни командант пука, потпуковник Владимир Ристић, коме је краљ Петар лично прикачио орден Карађорђеве звезде са мачевима.

Укупни губици овог пука у оба Балканска рата износили су 2.938 војника и подофицира и 48 официра. Од овог рата, овај пук почиње да се назива ,,Гвоздени’’. За то је плаћена страховита цена: из строја је избачено 63 % и 80 % официра.

У Првом светском рату, сада већ ,,Гвоздени’’ пук, је са поносом носио своју ратну заставу. На Церу се борио у самом центру битке, на Текеришу. У тим борбама погинуло је 54 војника и подофицира, а рањено 221 војник и подофицир и 4 официра. После Церске битке, у дуготрајној и исцрпљујућој бици на Дрини овај пук је имао изванредан успех када је у борбама код Лиманске Аде на Дрини у потпуности разбио 79.загребачки пук ,,Бана Јелачића’’ и том приликом заробио 176 непријатеqских војника, а на бојишту је пребројано преко 500 погинулих непријатељских војника и 10 официра међу којима и заменик команданта пука. У овој борби пук је имао 31 погинулог војника и подофицира као и 2 официра, а рањених 149 војника и подофицира и 3 официра. У тешким борбама за време одбрамбене фазе Колубарске битке, овај пук је за само девет дана имао 892 војника и подофицира и 14 официра избачених из строја. Па и у тим тешким тренуцима, пук не само да је бранио положаје, већ и храбро вршио противнападе и за само две ноћне борбе 14. и 15. новембра заробио је 387 непријатељских војника и подофицира. Колико су побили нису успели да преброје.

 

 

Војник Гвозденог пука са пуковском заставом.

 

У нападној фази Колубарске битке, пук је водио тешке борбе за вис Кременицу, том приликом је за само један дан погинуло 53 војника и подофицира а рањено 214 војника и подофицира и 4 официра. Видећи како му људство гине, други ратни командант пука, пуковник Миливоје Стојановић Брка, лично је повео пук у нови јуриш и том приликом је Кременица освојена а пуковник Стојановић славно погинуо. У његову част композитор Станислав Бинички је компоновао ,,Марш на Дрину’’. Команду над пуком примио је трећи ратни командант, пуковник Димитрије Милић. За четири месеца ратовања у 1914. години, пук је имао избачених из строја 2.303 војника и подофицира и 35 официра. На дан 1.1.1915. године пук је у свом саставу имао само 1.793 војника и подофицира и 27 официра. Тада су многи храбри подофицири унапређени у чин потпоручника и преузели команду над водовима и понеком четом. Почетком 1915. године , пук је пребачен у Македонију да би ојачао фронт према Бугарској. За време прославе пуковске славе 6.априла 1915. године, пук је добио телеграм од краља Петра којим честита славу следећим речима:

 

’’ОФИЦИРИМА, ПОДОФИЦИРИМА, КАПЛАРИМА И РЕДОВИМА ДРАГОГ МИ ДРУГОГ ПУКА ИЗ СВЕГ СРЦА ЧЕСТИТАМ ДАНАШЊУ СЛАВУ СА УВЕРЕЊЕМ, ДА ЋЕ МОЈ ДИЧНИ ДРУГИ ПУК И УБУДУЋЕ БИТИ ПРВИ МЕЂУ НАЈБОЉИМА У БОРБИ ЗА ОДБРАНУ ОТАЏБИНЕ, ДАЈУЋИ ПОКОЉЕЊИМА НАЈБОЉИ ПРИМЕР ЈУНАШТВА…’’

 

Када сам врховни командант пук проглашава најбољим у целој војсци, онда боље похвале нема. У тешкој 1915. години, пук се борио у Македонији, бранио је одступницу српској војсци, пошто је попалио мостове на Дриму код Струге, последњи је напустио српску територију и кренуо преко албанских беспућа. Иако је и током одступања преко Албаније водио борбе са Бугарима све до близу Елбасана, пук је од свих српских јединица имао најмање губитака у преласку преко Албаније, {то говори о квалитету људства и способности официра овог пука. После опоравка на Крфу, пук је 13.4. 1916. године стигао бродовима на Халкидики код Солуна, где је примио француско оружје и опрему, и после краће обуке 18.7.1916. године изашао на фронт. Пук се посебно истакао за време Горничевске битке, када је у центру српског борбеног распореда, заузео село Горничево и отпочео гоњење разбијеног непријатеља. Само 25.9.1916. године овај пук је заробио 5 бугарских официра и 804 војника и подофицира, запленио 4 топа, 7 митраљеза, 600 пушака итд.

У овим борбама су се прославиле и једине две жене носиоци Карађорђеве звезде са мачевима, а које су се бориле у саставу Гвозденог пука, Милунка Савић и енглескиња Флора Сендс.

Посебну славу пук је стекао освајањем чувене коте 1212, 4.новембра 1916. године, што је омогућило да се ослободи Битољ. У овим тешким борбама пук је имао тешке губитке јер је за само два месеца из строја је избачено 1.339 војника и подофицира и 64 официра. Славно је погинуо и трећи ратни командант пука, пуковник Димитрије Милић, носилац Карђорђеве звезде са мачевима ИИИ и ИВ реда. Укупно на Солунском фронту од 1916. до септембра 1918. године из овог пука је погинуло 13 официра и 248 војника и подофицира, а рањено је 68 официра и 1.425 војника и подофицира.

После пробоја Солунског фронта у којем је активно учествовао, пук се посебно истакао у борбама за ослобођење Ниша октобра 1918. године, Алексинца, Ражња, Параћина, Свилајнца, до Гроцке, где је пребачен преко Дунава и преко Панчева кренуо на Бечкерек, данашњи Зрењанин. После Бечкерека, пук је 7.11.1918. године ослободио Кикинду. Средином децембра 1918. године повучен је из Војводине у Београд.

Пук је све до 5.5.1920. године задржан у Београду као гардијска јединица обезбеђујући Двор, Народну Скупштину и Министарства. Тек када је формирана Гарда, пук је демобилисан и малобројни преживели ратници који су септембра 1912. године кренули из Прокупља у ратове, коначно су се вратили у свој родни крај, попаљен и опустошен од бугарске окупације.

Ратна застава Другог пешадијског пука 1.позива ,,Књаз Михаило’’, који је носио почасни назив ,,Гвоздени пук’’, била је најодликованија застава у српској војсци. Пуковској застави припала су следећа одликовања:

– Карађорђева звезда са мачевима II реда,

– Карађорђева звезда са мачевима III реда,

– Карађорђева звезда са мачевима IV реда,

– Орден Белог орла III реда,

– Златна медаља за храброст и

– Француски ратни крст са палмом.

Други пешадијски пук је најодликованија јединица у српској војсци. Из Другог пешадијског пука 190 са једном Карађорђевом звездом са мачевима и 39 са две КЗм. И друга ратна одликовања китила су груди јунака ,,Гвозденог пука”, бораца за ослобођење Србије из Топлице, Јабланице и Заплања.

Укупни губици овог пука у ратовима 1912-1918. године приближно износе:

Погинулих

– 84 официра, 3000 војника и подофицира Рањених

– – 148 официра, 6.492 војника и подофицира

Ово су губици само од непријатељских метака у борби. У ове бројеве нису урачунати губици од болести, нарочито од колере 1913. и тифуса 1915. године јер никад нису ни утврђени.

 

Петко Марјановић, историчар музејски саветник

Преузето са: http://www.e-gimnazija.org/download/gvozdeni-puk.pdf

Članak ДРУГИ ПЕШАДИЈСКИ ПУК ,, КЊАЗ МИХАИЛО’’ ГВОЗДЕНИ ПУК se pojavljuje prvo na Zanimljiva istorija.

]]>
https://zanimljivaistorija.com/2018/10/17/drugi-pesadijski-puk-knjaz-mihailo-gvozdeni-puk/feed/ 0
Српска застава кроз историју https://zanimljivaistorija.com/2018/03/05/srpska-zastava-kroz-istoriju/ https://zanimljivaistorija.com/2018/03/05/srpska-zastava-kroz-istoriju/#respond Mon, 05 Mar 2018 09:09:46 +0000 https://zanimljivaistorija578648654.wordpress.com/?p=487 Традиционална српска застава садржи три боје: црвену, плаву и белу, најчешће у поменутом распореду. Употреба грба је варирала у зависности од историјског периода и политичке ситуације у држави. Сматра се да црвена и плава боја потичу још из периода српског краљевства у Средњем веку, док су у Новом веку ове боје усвојене по узору на …

Članak Српска застава кроз историју se pojavljuje prvo na Zanimljiva istorija.

]]>
Традиционална српска застава садржи три боје: црвену, плаву и белу, најчешће у поменутом распореду. Употреба грба је варирала у зависности од историјског периода и политичке ситуације у држави. Сматра се да црвена и плава боја потичу још из периода српског краљевства у Средњем веку, док су у Новом веку ове боје усвојене по узору на боје које су користили француски револуционари и по узору на заставу Русије.

Прва застава у нововековној Србији која садржи ове боје је усвојена кроз Сретењски устав 1835. У уставу стоји да је застава србије „Црвено, бела и угласто-челикаста са грбом у средини„.

 

Застава кнежевине Србије по Сретењском уставу 1835.

Након доношења „Турског устава“ 1838. застава је промењена и измењен је распоред боја. Сада се први пут званично усваја црвено-плаво-бела тробојка са грбом, штит са крстом, четири слова С, окружен венцом. У горњем левом углу се налазе четири шестокраке звезде.

 

Застава из 1839.

Српска држава задржава ове боје и након проглашења државе за краљевину 1882. поново долази до измене заставе, сада се на грбу појављује двоглави орао са круном, са штитом на грудима у којем стоје четири ћирилична слова С као скраћеница мота „Само слога Србина спасава“.

 

Застава краљевине Србије 1882-1918.

У међувремену, у току револуције 1828. проглашено је Српско војводство на територији јужне Угарске, односно Хабзбуршке монархије. Ова творевина није имала српску тробојку у употреби званично, али је коришћен српски грб у виду штита са четири слова С.

Уласком у састав краљевства СХС и касније краљевине СХС и Југославије, престала је да постоји било каква територијална јединица под називом Србија те тако у употреби и нема српске заставе. Југословенска застава је користила исте боје, али у распореду плаво-бело-црвено, док је двоглави орао из српског грба доживео модификацију и поред штита са четири С су додати Хрватски грб „Шаховница“ и грб Илирског покрета (полумесец и три шестокраке звезде) као симбол Словенаца.

У току Другог светског рата српску тробојку је користила „Влада народног спаса“ која се налазила у склопу војноокупиране области Србије. На застави се налазио и двоглави орао. Окупираној области Србије нису признати елементи државности, те је влада генерала Милана Недића користила на своју руку ове симболе.

 

Застава „Владе народног спаса“ 1941-1944.

Након Другог светског рата формирана је народна република Србија која је усвојила за заставу српску тробојку са црвеном звездом петокраком у средини. Овај грб ће користити и социјалистичка република Србија и република Србија све до 1992.

 

Застава НР Србије (1945-1963), СР Србије (1963-1990) и Р. Србије (1990-1992).

У току грађанског рата у Југославији српску тробојку су преузеле Република Српска крајина и Република Српска, државе настале на територијама Хрватске и Босне и Херцеговине. РСК која је постојала до 1995. је користила српску тробојку са нешто измењеним двоглавим орлом, док је РС усвојила 1992. традиционалну српску заставу без грба.

 

Застава Републике Српске крајине 1991-1995.

 

Застава Републике Српске, усвојена 1992.

Република Србија је од 1992. до 2004. користила традиционалну српску тробојку без грба, као Република Српска. 2004. године је усвојена застава и на њу је враћен двоглави орао. Ова застава ће бити у употреби све до 2010. када је орао редизајниран.

 

 

Застава Р. Србије 2004-2010.

 

Тренутна застава Р. Србије, усвојена 2010.

У склопу Србије српску тробојку користи и АП Војводина, 2004. године је усвојена тробојка са ширим плавим пољем у којем се налазе три жуте звезде које представљају три регије: Срем, Банат и Бачку.  2016. је усвојена традиционална застава АП Војводине, као српска тробојка са грбом Српског војводства из 1848.

 

Застава АП Војводине из 2004.

 

Традиционална застава АП Војводине, усвојена 2016.

Српску тробојку користила је и Црна Гора, прво као кнежевина а касније и краљевина. Такође је коришћена српска тробојка и у склопу Југославије након Другог светског рата.

На застави кнежевине Црне Горе налазио се грб књаза Николе I Петровића  (иницијали Н .I са круном изнад) на српској тробојци. Након проглашења краљевине задржана је иста застава, а 1910. је усвојена и застава са тробојком, двоглавим орлом са штитом у којем се налазио грб Црне Горе у виду лава на црвеном пољу.

 

Застава кнежевине и краљевине Црне Горе 1905-1918.

 

Затава краљевине Црне Горе 1910-1918. Друга варијанта.

Црна Гора није постојала као територијална јединица у оквиру југословенске краљевине, те је следећа застава Црне Горе усвојена 1946. и била је иста као застава НР Србије. Ова застава је била у употреби све до 1992. када Црна Гора усваја класичну тробојку исту као застава Р. Србије. 1994. усваја српску тробојку са плавим пољем у светлијој нијанси. 2004. године је српска тробојка у потпуности избачена из употребе у Црној Гори.

 

Застава Црне Горе 1994-2004.

Српску тробојку данас користе и Српска православна црква и војска Србије. На застави СПЦ налази се златни крст са четири слова С.

 

Застава Српске православне цркве.

 

Скица војне заставе Србије.

Članak Српска застава кроз историју se pojavljuje prvo na Zanimljiva istorija.

]]>
https://zanimljivaistorija.com/2018/03/05/srpska-zastava-kroz-istoriju/feed/ 0