LAJAVA ISTORIJA (1): Suze bez krvi i znoja

Ljubav između psa i čoveka je toliko duga  da ni priča o njoj ne može biti kratka. Uverite se…

 

Pas je najverniji čovekov prijatelj.

Da je sreće,  i da je kojim slučajem ovaj svet normalan, najbolji čovekov prijatelj bio bi drugi čovek  a psi bi bili začin, dodatak na već postojeća osećanja, koji bi ih dodatno ulepšavao. Našli bi oni svakako mesto i u bajkama, crtanim filmovima, najpre u pet -šopovima. Ovako su deo  najsurovijeg realnog života, onog koji se kosi s njihovom prirodnom  ulogom, mada su neki uspeli da završe na višem nivou upisivanjem svog imena u istoriju.

Možda je, zaista, sve počelo od bajke. Ili nečega što liči na tu književnu formu, iako nešto u njoj ’’škripi’’, pošto nema srećan kraj.

Umetnost se vezuje za lepotu, mada se ona pre ogleda u istini, kako to lepo reče Kris Prentis u ’’Zakonima ljubavi’’,  a zahvaljujući belgijskoj književnici Mari Luiz de la Rame pretvorena je u tugu.

Jer, čak i lepšim vremenima nego što je ovo u kome mi živimo, a 19. vek je nesumnjivo to bio, srcecepajuće emocije su bile inspiracija, pa je i De la Rameova vođena tim nagonom napisala tužnu priču pod nazivom ’’Flandrijski pas’’, o besplatnoj ljubavi i preskupo plaćenoj vernosti dečaka Neloa i njegovog četvoronožnog ljubimca po imenu Patraš.

Priča smeštena tamo gde sve blista, u belgijski grad Antverpen, poznat po dijamantima, kakvog li apsurda, govori o siromašnom dečaku, beskućniku koji sanja da postane slikar, njegovoj želji da bar na trenutak vidi dela svog uzora, čuvenog likovnog umetnika Petra Paula Rubensa.

Između probuđene želje i njenog ostvarenja stajao je, naravno, novac. To parče papira, ili kovanice, zbog kojeg su mnogi sve prodali, a dušu đavolu predali ličilo je Nelou na provaliju. Patraš je mogao samo tužno da cvili.

Kako sreća u životu svakog smrtnika, da se ne lažemo i besmrtnika, kratko traje, tako je nekim čudom glavni junak ove priče uspeo da ugleda slike, a potom se, verujem, od tuge i boja sa njih razlila,  pošto su se dvojica odanih prijatelja, praktično zagrljeni, smrzla na ulici.

Sve bi to otišlo zajedno sa otopljenim snegovima, prohujalo sa vihorom, ostala bi jedna u nizu priča bez hepienda, zabačena u prašnjavi  ugao neke biblioteke namenjene za rušenje, da se u ’’Njujork tajmsu’’ 1908. godine nije pojavio nekrolog povodom smrti autorke romana, a precizni japanski diplomata, u tom slučaju neko ko se u pravo vreme našao na pravom mestu, pritom dovoljno pažljiv da bi uočio članak, Masuđiro Honda, rukopis poslao u svoju maticu, a tamo je, što i ne čudi kad je u pitanju ’’zemlja izlazećeg sunca’’, svetlost dana ugledao ’’Flandrijski pas’’.

Da je u pitanju japanski pas, a i do njega ćemo doći, verujem da bi ga neki bibliotečki brzi voz istovario na glavnoj evropskoj stanici istog dana pošto je delo steklo popularnost, ovako je putovanje trajalo sve do 1982, kada je bez pomoći prevodioca nekako rešena dilema.

Neki flandrijski psi, pa i oni u Antverpenu, smešteni su u azil, drugi, koji su bolje sreće, kod svojih vlasnika, a zahvaljujući malom japanskom turisti  Jan Kortel je slučajno otkrio da do tada anonimni ’’lajavac’’ živi i u knjizi. I to samo na engleskom jeziku!?

Obično ljudi ostanu upamćeni ukoliko nešto učine prvi, a Kortel je to postao kao peti član te biblioteke koji je pročitao ovo delo u 20. veku. Nebitna knjiga dobila je istorijski značaj. Kultni status, zapravo.

A njeni glavni junaci spomenik. Jer šta je istorija bez obeležja?

Takođe, nema povesti ni bez hrabrosti. Ne samo zbog rime.

Hrabrost je i borba protiv nepravde. A zaista nekad, bolje reći prečesto, čoveku dođe da ujeda zbog nje, pa  bi rado zamenio uloge sa psom.

Tako nešto desilo se u Grčkoj deceniju pre nego što ovaj tekst nastaje.

Poput  nepravedno osuđenog robijaša je Lukanikos (Kobasica) razvalio imaginarne rešetke, ne razmišljajući o publicitetu, ne mareći što je, iako mu nisu obukli prugasto odelo, zaveden u registar napuštenih četvoronožaca pod brojem 1842, žestoko od 2010. do 2012. godine lajao na nepravdu i policiju, boreći se uz rame  zajedno sa demonstrantima, pre svih fudbalskim navijačima, koji su protestovali protiv mera sprovedenih tokom velike ekonomske krize u Eladi.

Ljudi su se ’’klali zubima’’ sa organima reda, Kobasica im je verbalno stavljao do znanja na čijoj je strani, a kad je im je postao prevelik zalogaj, setili su se njegovog driugog imena – Kanelos (Cimet), tako da su ga, zajedno s njegovim saborcima,  umesto batinama (ko bi smeo to da uradi nacionalnom simbolu, junaku i živoj legendi?) posuli suzavcem. To je bilo kobno za njega. Rekli bi ljudi – tiho je ubijan.

Poslednju suzu Lukanikos je ispustio u oktobru  2014. godine.

Vaše suze neću da vidim,   jer se ne plače za junakom! Bar ne pred drugima.

 

Dragan Stojić

 

 

Koriščeni izvori:

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *