SRPSKE KNEDLIČKE

Delili su sudbinu kroz istoriju, bili su politički saveznici i suparnici, zajedničkim snagama su udarali temelje srpskog fudbala a onda  se “tukli“  na terenu, učili su jedni od drugih, pronosili slavu i znanje, a bilo je i onih koji su, iako u crnoj uniformi, Beograđanima donosili sreću.

 

Piše: Dragan Stojić

 

Česi i Srbi – o njima je reč. Ili, precizno rečeno, “ srpski“ Česi akteri su ove priče, iako bi, s obzirom da je Nikola Tesla studirao u Pragu, čak je 2014. godine dobio i spomenik u tom gradu, a Gavrilo Princip okončao svoj život u Terezinu 1918, moglo naširoko da se piše i  o međusobnim vezama ova dva naroda,u čast bratske,  slovenske ljubavi, na neki način prekinute priznanjem  nezavisnosti “Kosova 1244“ od strane Češke Republike, na meniju imamo samo knedličke.

Ne računajući zajedničko učešće, svakako nerado, u oružanim sukobima koje su kao pripadnici oružane sile Habzburške monarhije, potom i Austrougarske, najgušće tkivo koje  je Srbiju povezivalo  sa Češkom zvalo se Tomaš Garig – Masarik.

Iako rođen kao Slovak, ovaj filosof i političar sebe je doživljavao kao Čeha, a borio za nezavisnost od “dvojedne“ monarhije i formiranje njihove zajedničke nezavisne države.

Međutim, kako je, u nacionalnom smislu, po rođenju bio jedno, po opredeljenju drugo, sudbina i sticaj okolnosti su nalagali da prema državljanstvu izvesno vreme bude treće – Srbin.

Zamerivši se zvaničnom Beču, između ostalog i zbog  zbog odbrane Srba tokom tzv. Veleizdajničkog procesa, smatran  rušiocem i izdajnikom Austrougarske monarhije, izgrađeno poverenje i požrtvovanje u korist srpskog naroda  “naplatio“ je dobijanjem državljanstva Kraljevine Srbije 1915. godine.

Oduvek niz Moravu duvaju jaki vetrovi, jedan od takvih umalo da dobru volju dinastije Karađorđević pretvori  u uraganske probleme.

Umesto rutinskog podizanja gotovine u jednoj od banaka u Londonu, jedan podatak ga je stavio pred vrata ropstva. Ne dužničkog već onog pravog.

Službenik je posumnjao u da je Garig-Masarik rođen u hepostojećoj srpskoj provinciji Moravskoj, kako je stajalo u pasošu, ali je vispreni Čeh uspeo da zatalasa celu priču, na kraju mu i “zamuti“ oči tvrdnjom da je reč o reci Moravi koja protiče kroz Srbiju.

Srećom po njega da nije dobio Nobelovu nagradu za književnost, verovatno bi ipak završio iza rešetaka, jer mu je naknadno, dve godine nakon prvog, izdat novi putni dokument Srbije, a glasio je na ime Tomasa DŽ. Martija, imaginarnog pisca iz njujorškog predgrađa.

Na njegovu ličnu sreću i radost naroda za čije se interese borio, umesto u zatvorske knjige ime mu je upisano u istorijske, pošto je bitka za stvaranje Čehoslovačke uspešno okončana u oktobru 1918. godine, a Tomaš Garig – Masarik je postao prvi predsednik novoosnovane republike.

 

Češko – srpskim političkim igrama prethodila je igra na fudbalskom terenu, a čak ni ona nije mogla proći bez politike, uistinu indirektno upletene u celu priču.

Naš narod  se često drži za glavu zbog novca, a najveći klub Srbije i jugoslovenske monarhije  – Beogradski sport klub (BSK) – zahvaljujući Česima “držao“ za šampionske pehare. Pare nisu bile problem, bilo ih je, nisu pale s neba već sa Snežke, Lučnije Hore ili ko zna kog brada. Miloš Ekert, Oto Kohut i Josif Švaha, službenici Praške banke, našli su se među osnivačima “plavih“ 1911. godine. Da bude po svadbarskom sistemu “kec, kume!“ pobrinuo se Ekert, koji je predložio ime novoosnovanom kolektivu. To nije bilo sve, prvi dresovi su stigli iz Praga, a češka “trojka“ zaslužna je za baborak i na terenu.

Srpski političari, podržavani ili osporavani od nacije, nisu uspeli da ostvare san o Velikoj Srbiji, ali su se za taj poduhvat postarali Česi.

Nije se ni jedan istoričar napio “plzenjskog“ pa ovo napisao, nego je drugi po značaju srpski fudbalski klub iz prvih decenija prošlog stoleća iznedrio jedinog igrača sa oreolom šampiona naše (nekadašnje) države van svoje matice. Alojz Lojda Mahek od osnivanja Loptačkog kluba Velika Srbija  1913. godine (od 1919. SK Jugoslavija) terao je i knedle u grlo i suze na oči protivničkim fudbalerima, u početku zajedno sa saigračima – sunarodnicima Vaclavom Petrovickim i Eduardom Mifekom,  da bi pre 9,5 decenija( ima li neko iz Fudbalskog saveza Srbije da čita ovo i razmisli iz koje zemlje treba dovesti selektora?) zajedno sa trenerom, koš jednim Čehom, Karelom Blahom, SK Jugoslavija ovom klubu doneo dve titule šampiona Kraljevine SHS.

Da bi ova priča bila duga koliko i istorija češkog i srpskog naroda, ne sme se zaboraviti da je čak i reprezentacija prve jedinstvene južnoslovenske države svoj premijerni meč odigrala protiv Čehoslovačke na Olimpijskim igrama u Anversu (Antverpenu) 1920, nacionalni tim Brozove Jugoslavije započeo je svoj put u susretu protiv iste reprezentacije 1946, da bi, pošto su valjda svi srpski fudbaleri od silnih bitaka protiv Čeha naučili jezik tog naroda, svoju promociju u Uherškom Hradištu 2006. godine imala i izabrana selekcija nezavisne Srbije.

Oni koji imaju strpljenja da do kraja pročitaju ovu priču, biće srećni jer “stiže“ dimničar (odžačar), pa neka se uhvate za dugme.

Prve rode sa beogradskih dimnjaka, bar zvanično gledajući, terao je Čeh Lambert Kluzaček. Perje je možda letelo, crne čestice sigurno, a još jedan u nizu znamenitih Čeha jedini je to činio od 1863. do 1886. godine. Osim prezimena i ljubavi, Zorka Trifunović – Kluzaček obavljala je isti posao nešto kasnije, pošto je rođena 1881. godine. Sigurno je da su se Beograđani za dugmad na njenoj radnoj uniformi češće i radije hvatali nego za Lambertovo. Jedno je sigurno, ako su beogradski mangupi i boemi u krčme išli zarad krčmarica mladih, u kuću u Prizrenskoj ulici broj 6 ulazili su tražeći sreću.

Posle ovako dugog putovanja kroz češko – srpsku istoriju čovek ogladni, pa je red da se punih stomaka sve okonča, a za to su se pobrinuli malobrojni predstavnici zapadnoslovenskog naroda u našoj zemlji,  stanovnici najmanje naseobine u Vojvodini- Češkog Sela u južnobanatskoj opštini Alibunar, koji po tradiciji organizuju “paprikašijadu“.

Ko voli nek’izvoli. Priču ili paprikaš, a može i zajedno.

 

Korišćeni izvori:

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *