ZEMALJSKI RAJ

 

Postoje ljudi koji žele da ih po prelasku poslednjeg milimetra životnog puta na ovom svetu sačeka karta za odlazak u raj, jer ko je lud da poželi mesto  u paklu?! Čak smo iz kultnog filma Slobodana Čelovića saznali da i bokseri idu u raj, a što bi fudbaleri i njihovi navijači bili izuzetak.

 

Bili bi da nije grada u Škotskoj i  stadiona koji je dom kluba u čijem dresu svoje muzičke bravure izvodi Aca Seltik!

Fudbalski klub Seltik, dete rođeno 1887. godine (na klupskom ablemu stoji godina kada je odigrao prvu utakmicu), želeo je živ  da dospe  u srca navijača, u istoriju ‘’najvažnije sporedne stvari na svetu’’, u pesme, a ništa od toga ne bi moglo biti ostvareno da je ostao na ‘’Groblju’. I to na groblju na kom je plaćao korišćenje prostora. Skupo, preskupo. Kao najveći grešnik. U skladu s mestom na kom su Kelti bili domaćini, bili su i rezultati. Crni s nijansama sivog, kao kad mrtvo biće želi da oživi, a ne može.

Kad je renterijer preterao i podigao cenu zakupa  za devet puta, deveti krug pakla za maleni klub rimokatoličke zajednice bio je nepodnošljiv i usledila je selidba. Selidba? Suviše blaga reč. Odlazak u raj bolje reći. Pardon, u ‘’Raj’’. Novootvoreni.  Godina 1892. Isto ime, druga priča.

Raj u kom se ne samo igra, već se živi za fudbal! Mesto na kom i mrtvi kotrljaju ‘’bubamaru’’.

Seltik park- kratko i jasno. Kratko ime za dugu istoriju. Parkhed, ako vam je draže.

Promena adrese i odmah telegram. Čestitka za useljenje u vidu prve titule šampiona Škotske 1893. godine. Odmah za njom i druga. Toplo beše u ‘’Raju’’! Milina. Stizali su  potom i pehari škotskog kupa.

Razbijao je protivničke odbrane  poput dinamita rudar iz Kroja Džimi Kvin, a Alek Mek Ner- Ledenica neotopljenu držao desnu stranu odbrane, pa su obojica od stadiona zeleno- belih zebri stvorili rajsku baštu za trofeje. Iznad njih, poput Boga i batine, stajao je čuveni menadžer Vili Mejli. Njihov Gi Ru, na klupi četiri decenije.

Kako da tome niko ne izvesti plebs. Bilo je to vreme kad je izveštaj s fudbalske utakmice bio vest za ‘’breaking news’’, no nije bilo televizije. Nikakav problem, 1894. je na stadionu otvoren pres boks, prvi u Ujedinjenom Kraljevstvu.

Tri godine docnije osim što je Kvin vozao rivalske defanzivce, majstori biciklizma na pisti vozili su svoje dvotočkaše do svetske titule.

Ali, sreća kratko traje, vihor Velikog rata nadvio se nad planetom. Oružje je pobedilo igru. Pucalo se, krvarilo. Umesto da golmani i bekovi ispucavaju lopte, ispucavali su se meci.

Seltikov stadion postao je regrutni centar za britanske vojnike. S njega se odlazilo u slavu, onu slavu koju nisu želeli. Umesto na listi golgetera, najboljih igrača , završili su na spisku mrtvih. I posle groblja groblje, nije Seltik mogao pobeći od neminovnosti. Šta ćete, sudbina.

 

Kažu da sreća prati hrabre. Lažu! Sreća prati srećne! A kakva bi to sreća bila, kakav bi to klub koji ima veze s Ircima bio da nema deteline. I toga je bilo na ovom stadionu. Valjda s četiri lista, mada se kod nas kaže ‘’treća sreća’’. I primila se, čak i kad ju je zamenila trava,  donosila je radost pristalicama potonjeg šampiona Evrope.

 

Stadion se nalazi na kopnu, ali to nije smetalo Džejmsu (Džimiju) Mek Groriju, čuvenom Humanom torpedu da zaplovi zelenim tepihom Seltik parka i uđe u istoriju kluba kao golgeter broj 1 u zeleno-belom dresu.

 

Slavila se na tom mestu i Nova godina. Umesto da jelke tresu ukrasi, zelene tribine tresle su se od mase ljudi prvog dana 1938. godine. Smrtnom rivalu, ponosu protestanata, Rendžersu, ‘’zatvorena je kancelarija’’ u Old Firmu i to pred  do danas neprevaziđenim brojem posmatrača-83.500.

 

Slavlje je kratko trajalo, baš od te godine je na vrata zakucala tuga. Kao posle sunca kad usledi kiša, tmurni oblaci su se nadvili nad Seltik parkom, kao da je to bio uvod u Drugi svetski rat. Da ima ljudsko srce u sebi, baj- pas bi mu trebao da se ne sruši od tuge.

 

Ginulo se i zapravo i  u slavu keltskog kluba, ali na njihov dom kao da su atomske bombe padale, sjaj u travi Seltik parka je bio sve bleđi i tako sve do 1954. godine kada su na ovom zdanju bljesnuli pehari za osvojenu ‘’duplu krunu’’. Opet si živnuo, stari moj- napisao bih da sam bio navijač ‘’detelinaca’’ u to vreme!

 

A onda su stasali neki novi klinci, pa se starkelja ponovo rodio. Širom je otvorio oči kad su puleni Džoka Stajna 1967. na  ovo zdanje doneli pet trofeja, a evropsko ‘’prstenovanje’’ obavljeno u portugalskoj prestonici Parkhed je nagradio dajući 29 godina kasnije istočnoj tribini ime ‘’Lisabonski orlovi’’, u čast generacije šampiona Starog kontinenta koje je predvodio kapiten Bili Mek Nil, strelac protiv novosadske Vojvodine u četvrtfinalu.

 

Kad su stare kosti postale lomljive, trebalo je ubrizgati malo minerala. Dijagnoza je glasila: rekonstrukcija objekta pod hitno! Međutim, klub nije izabrao dobre ‘’lekare’’, prepisana je pogrešna terapija, pa je stadion zakukao toliko jako da je Seltik tužio izvođače radova  1971, jer su simptomi bolesti ponovo oživeli prilikom vremenskih nepogoda.

 

Stadioni su kao ljudi, niti znaju dokle će živeti kad se rode, niti pored koga. Zna se jedino da od zacrtanog pre rođenja niko pobegao nije. Seltik park možda i bi, ali kad ne može… Opet groblje. Pravo pravcato, pa još s posebnim imenom.

 

 

Tako severna tribina keltske kuće kači groblje poznato kao ‘’Istočni Nekropolis’’ (Istočni grad mrtvih). Verovatno najviše navijača završi na tom mestu posle poraza od Rendžera s Ajbroksa, mada je i beogradski Partizan podigao mortalitet one čuvene septembarske večeri 1989, u još čuvenijem susretu za infarkt (5:4) i najčuvenijem prenosu u istoriji  Seltik parka (TV slika, a prenos radijski). Bacili su senku  Milko Đurovski i drugovi na sve tribine onima koji žive ( i umiru) za Rimokatolike iz Glazgova, pa ni to nije ništa strašno u poređenju s činjenicom da su protesti što senka pada na groblje naterali klub da plati kompenzaciju nezadovoljnima.

 

Eto, tamo, u toj gordoj zemlji Gorštaka se i smrt plaća, a mi se žalimo što plaćamo da bismo živeli!

 

Znao je Parkhed i da se naroguši. Sudile su izdajniku Morisu Džonstonu i trava i tribine kad se krajem  pretposlednje decenije minulog veka preko Nanta ukrcao na brod Rendžersa.

 

I danas odzvanja eho žvižduka ‘’jeretiku’’  iz tog vremena, toliko jako da  svi aplauzi za uspravno držanje u borbi za klupski grb pogurenom Poljaku Đekanovskom, za rajsku toplinu koju je na Park doneo čuveni  Šved s ‘’vunenom’’ kosom Henrik Larson ili onaj  posebno izliveni čekić-razbijač Džon Hartson, deluju kao pljesak dečjih šačica.

 

I tako do današnjeg dana. A biće i do sudnjeg.

 

Da sve na Zemlji umre, da smak sveta usledi, da nijedna titula ne stigne , a  poklič ‘’by, by Rangers’’ bude zabranjen, Seltik park biće raj u kom se živi za fudbal.

 

 

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *