DANI KAD NIJE NEDOSTAJALO HRABROSTI: KAD REČ ZVEČI KAO PREČKA

 

Postoje situacije u kojima je reći ‘’da’’ poželjno. Na primer kad stupaš u brak, polažeš neku drugu  zakletvu, voliš li majku i oca, dete, i zaista godi izgovoriti ta dva čarobna slova.

Međutim, često, a u našem slučaju i prečesto, dođeš u situaciju da izgovoriš suprotno. Osetiš da ti se suši grlo, nešto ti se stegne u grudima, zalupa ti srce, ali izustiš to jer si svestan da se boriš za viši cilj, za pravdu, slobodu i Istinu sa velikim ‘’I’’.

 

Foto: transfermarkt

 

Više puta nas je kroz istoriju skupo  koštalo izgovoreno ‘’ne’’. Turcima 1389, Austrougarima 1914, Nemcima 27 godina kasnije, Staljinu posle Drugog svetskog rata. Da li je u svim nabrojanim situacijama trebalo tako nisam siguran, ali da tu stanem. Ionako se ni u čemu Srbi međusobno ne slažu, pa što biste vi, jelte, mislili isto kao ja, posebno što je u ovoj priči reč o Crnogorcu.

Privatni život i sportska karijera Predraga Mijatovića bili su baš takvi, neprestano se Podgoričanin kretao u lavirintu oivičenom potvrdnim i odrečnim odgovorima.

Pred ‘’budućnošću’’ podgoričke Budućnosti stajala je velika dilema i 1989, kad je trebalo da odluči kojoj vojsci u kopačkama će postati odan. Birajući između splitskog Hajduka i jednog od giganata sa Topčiderskog brda, u godini kad je zaigrao u seniorskoj reprezentaciji Jugoslavije, Peđa se opredelio za crno-belu uniformu.

Logična odluka, rekli bi svi, jer je šmajser ipak moćniji od kubure.

Mlađani polušpic je za četiri godine u Humskoj ulici postao zvezda Partizana, kad  se već partizan Zvezde ne može postati.

Paralelno s klupskom, tekla je i njegova karijera u državnom timu. Raspad SFRJ, sankcije i rat obojili su sivom bojom taj segment njegovog života. Sve je bilo sumorno kao da je reprezentativni staž počeo protiv neke selekcije sa severa –  Finske možda.

Titula u prvenstvu i kupu za tri sezone ‘’krunisani’’ su izostankom iz međunarodnih klupskih takmičenja zbog embarga protiv SR Jugoslavije, a hladan skandinavski vetar, Šveđanin Lenart Johanson, oduvao je ‘’plave’’ sa Evropskog šampionata čiji je njegova zemlja bila domaćin 1992.

Za izabranike Slobodana Santrača još 2-3 godine nije bilo grejalice, zato je Peđa naredne godine isključio svoj ventilator.

U to vreme slepi miševi nisu prenosili opasne viruse, ali fudbalski virus jesu, a njihovom jatu se Crnogorac pridružio. U jazbini zvanoj Mestalja krili su se ‘’slepi miševi’’ – Valensija.

Leteo je Peđa nezaustavljivo ka golu svih protivnika.  Direktno. On ka cilju a lopte u cilj! Zatekao se tu i Miodrag Belodedić. Pošto Mijat ne govori rumunski, on i Zvezdin štoper iz slavne generacije ‘’crveno-belih’’, stameni defanzivac rumunske reprezentacije, komunicirali su fudbalskim jezikom. Bez padeža, bez pardona. Uistinu, kratko je trajalo, no Mile Car je bar kao saigrač učestvovao u stvaranju Peđe Kralja.

Čuo je to predsednik Real Madrida Lorenso Sajns, tako da je Predrag posle 128 utakmica i 68 postignutih pogodaka  u belo-crnoj opremi postao princ  ‘’kraljevskog’’ kluba 1996. godine.

Krenulo je i državnom timu. Sloboda kod Slobodana Santrača bila je garantovana. Znalcma posebno, a Mijatović je to bio.

U kvalifikacijama za Mundijal u Francuskoj 1998. naterao je usred Praga ‘’knedličkama’’ knedlu u grlo, Špancima se ‘’odužio’’ za gostoprimstvo, ali je u baražu toliko ponizio Mađare da sam siguran kako i dan-danas, ako su poživeli, kerovi-graničari naših suseda kevću na spomen njegovog imena, a tadašnji  carinici se mršte kao kad su tih godina gledali naše pasoše.

Posle 7:1 i 5:0 pitali su se kakav to Jugosloveni igraju čardaš kad nemaju lepe noge. Zato su imali spretne, odgovor se nazire.

Posle otrovne zaprške u ugarskom gulašu usledilo je krunisanje za kralja. Računajući da je ‘’fijat’’ brži od kočija, Juventusovi fudbaleri su samo  turirali tokom finala Lige šampiona, sve dok Mijatović nije ubacio u šestu brzinu i odvezao ih na otpad.

Onda je, možda i preradom olupine iz Torina nastala ona čuvena ‘’Mijatova prečka’’. Još čujem kako zveči, odzvanja mi u ušima. Da je Peđa iskoristio taj penal na Svetskom šampionatu, da smo ubrali ‘’lale’’, cvetala bi Santračeva družina možda i do finala. Malo je. Do titule.

I pored toga, Mijatovićeva karijera u Realu  je ličila na bajku, međutim, mnoge bajke kriju loše ljudske osobine. Jedna je nagon ka nanošenu bola slabijem. Širenje emotivnog otrova na ponizne.

Došla je za nas ta crna 1999. Dani kad je dvostruko veća hrabrost, iako ne sumnjam da će mnogi reći da je u pitanju ludost, da bi se reklo još jedno ‘’ne’’.

NATO je udario na Srbiju jer je odlučio, na Crnu Goru jer je ‘’pogrešio’’. Prečesto je u tom sukobu tehnologija znala da zataji, pa su stradali i oni koji nisu bili ‘’u planu’’.

Dok su na nas padale bombe, a sirene za vazdušnu opasnost zavijale, Peđa je bez uvijanja stao  pred trenera Džona  Tošaka i Lola Sajnsa rekavši – ‘’neću da igram!’’ To bi bilo kao kad bi ja zapretio Kolinu Mekregoru ili Majku Tajsonu da ću im zalepiti šamarčinu.

Hrabro. Vrlo hrabro, jer Lolo Sajns je bio veliki lola. Moćan, bogat, uticajan.

I platio je. Ne Sajns nego naš reprezentativac. Skinuo je sa svoje glave najsjaniju fudbalsku krunu, ali je stavio onu vredniju – nadljudsku. Šta su bombardovane mreže u poređenju sa bombardovanim ljudima? Obična vežba na nekom poligonu.

Otišao je da bi se kasnije vratio u madridski klub kao funkcioner.

Njegovog sina, nažalost, ništa ne može vratiti. On tamo gde ćemo na kraju svojih ovoživotnih  priča svi staviti tačku i danas šutira večnom kopačkom. Čak i ako ponekad pogodi prečku, mi ćemo ga slaviti kao strelca.

Obećavamo!

 

 

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *