Nebeski golgeter Milenko Božić Kunc

Kunc.

A, znamo! Kakav je to napadač bio.

Dosta!!! Pojma vi nemate! U stroj pa da vam ispričam priču o junaku, a potom svi Milkićeve romane o Košarama u šake. Nemoj neko da ih nije pročitao!

Beše taj Švaba Štefan Kunc zaista paklen igrač. Kako je samo carev glasnik (Kajzerslautern) vikao u znak radosti posle njegovih golova. Bilo ih je. A tek u dresu reprezentacije – ma švarcvaldske šume su se tresle od radosti.

Bio je i neki švajcarski fudbaler Kunc, golman ili već šta je bio, mada je o njemu znao više moj deda, ja ga ne pamtim.

Postojao je verovatno još neki Kunc koji je jurio loptu u kopačkama, ko će ga znati, velik je ovaj svet, ali mi što smo imali Kunca, taj čovek, ma kakav čovek –  dečak je vredeo više od svih nabrojanih i nepobrojanih zajedno!

Ne znam kako, ni zašto, rođeni smo iste godine nadomak dve različite reke, udaljeni jedan od drugog dovoljno da se nikad nismo upoznali.

To što on mene nije poznavao nije bitno, a što ja njega ne upoznah… E, živote.

Ta naša sremska ravnica izgleda dosadno. Gledaš atar a kraj mu se ne vidi, kao kad si na moru, pa probaš da uočiš završetak i  sve ostane na pokušaju.

Al’ kad suncokret poraste, zašareni se, sve žuto-crno, imaš osećaj da usred Montevidea gledaš utakmicu Penjarola, mada je Milenko više voleo svoj LSK iz Laćarka.

Bili smo mali i ne sećamo se koliko je veliki bio Dinosaurus iz Hamburga (HSV) kad je gazio početkom osamdesetih do evropske krune.

Nismo dovoljno odrasli da bismo upamtili ni kako je zlatokosa (Aston) Vila plela svoje kike na utu do fudbalskog trona ‘’starog kontinenta’’, niti kako je Liverpul sam koračao do ‘’srebrne amfore’’ tih godina.

Koju godinu kasnije smo ustali iz peska, ruke su ojačale, mada ja i danas imam samo 1,5 ruku, pa smo se dohvatili Paninijevih sličica sa likovima igrača.

Nije prošlo mnogo a već smo proklinjali ‘’Piksijevu prečku’’, koja se zatresla poput nekog argentinskog pruta u Firenci 1990. godine, da bi se vrlo brzo umesto pruta i prečki u zemlji našeg rođenja ljudi tresli od ratnih strahota i zujanja projektila.

Za to vreme je Štefan Kunc, a i ostali Kunci, tresao mreže. Šta ćete, lako je Nemcima, oni za rat ne znaju od 1945. godine. Ili znaju, a nama nisu rekli?

Taj igrač  je 1996. na Evropskom prvenstvu zaljuljao ‘’kolevku’’ fudbala. Englezi su mu se poklonili nasred Vemblija jer ih je uništio u polufinalu. Elf ‘’elfa’’, šta drugo reći.

 

 

Mi smo za to vreme učili da šta je život. Učili smo i kako se živi jer smo odrastali u sankcijama, ratnom okruženju. A voleli smo život.

Međutim, život nas baš i nije obožavao. Bar ne uvek.

Negde u daljini smo čuli da se ‘’tamo na Kosovu’’ gadno puca. Za Košare  (još uvek) nismo čuli.

Pozivi za odlazak u Vojsku Jugoslavije su stizali, a ono šator do šatora kad se regrut ispraća, kao na vašaru u našoj Rumi. To vam je tamo gde su sremski Srbi 1918. Kraljevini Srbiji rekli ‘’da’’.

Kako su se naši preci tad zakleli matici, tako se i Milenko Božić zakleo Otadžbini 80 godina posle njih.

Zakleo se i svom saborcu Darku Bjelobrku da će biti braća dok ih smrt ne rastavi.

I dođe ta smrt, prokleta bila, i uze ih obojicu na Košarama  istog dana ratne  1999. godine.

A naš Srem je i dalje kićen kao nekad. I dalje konji vrani vuku fijakere, pa će valjda jedan nebeski i po našeg Kunca otići. Da ga doveze do njegove Mitrovice i da još jednom pogleda preko Save, u Mačvu, baci kamenčić i priseti se kako ga je  neka Mačvanka ujela za srce, pruži joj oproštaj a onda da se vrati u legendu. Tamo gde mu je i mesto.

Pamtimo te, Kunc! Odmarširao si u neku novu jedinicu, i dalje se ne povlačiš jer je iza tebe i tvoje sabraće Srbija.

Idem ja sad, a ti mirno spavaj…

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *