ROJ KAMPANELA: KAD ŽIVOT ZADA UDARAC

Piše: Dragan Stojić

 

Nikad nisam verovao u horoskop, u numerologiju još manje, ali u vezu imena ljudi i njihovih sudbina ću, hteo ne hteo, izgleda morati da poverujem. Jer, nisu tek tako Nikole veliki umovi.

Setimo se samo Kopernika, Tesle i ne moramo da se sećamo, on svakodnevno nalazi mesto na našim usnama –  dovoljno je videti avion koji se kreće ka Surčinu i njegovo ime nam pada na pamet, a uz nas je i kad zavučemo ruku u džep tražeći novac.

Onda zastanem i razmislim: a šta je sa onima koji nose ime Roj? Odgovor se zna – imaju “zlatne“ ruke!

 

Emerson nekad za tenis, Medvedev za pisanje istorije i, oprostiće mi oni koje sam zaboravio, Roj Kampanela za bejzbol.

Za razliku od čuvenih likova iz jugoslovenske TV serije ‘’Muzikanti’’, Kampiju su  ostali strani kontrabas, violina, harmonika, pa je ‘’svirao’’ palicu.

Roditeljske ljubavi mu nije falilo, rodni grad, Filadelfija, podarila mu je ‘’bratsku’’ ljubav, ali je zato rasna izostala.

Nisu mu verovali jer je po ocu poreklom bio Italijan, kao da su svi Italijani likovi iz Kopolinih filmova – mafijaši. Mrzeli su ga i zbog boje kože, jer ko je u vremenu rasne segregacije voleo išta crno, pa i samom čoveka. Nije mogao da bira majku, bila je Afroamerikanka.

Patio je. I platio zbog toga. Tako je to kad se rodiš u pogrešno vreme.

Trpeo je ‘’udarce’’ rasističkog prezira, a uzvraćao pesnicama. Kasnije se dohvatio palice s tim što je, na sreću, njima razbijao lopte a ne tuđe glave.

Počeo je kao srednjoškolski atletičar, potom kao bejzbol igrač. Trčao je dok mu život nije rekao ‘’stop!’’.

Sport često nametne svoja pravila ili ih ‘’uveze’’, a Roju je zapalo da mu početak bejzbolaške karijere bude po majčinskoj liniji, tako da je 1937. godine zaigrao u crnačkoj ligi (Negro liga). Reafirmacija matrijarhata na pogrešan način, šta drugo reći.

Posle pet godina je, umesto kaktusa,  ‘’zalivao’’ tribine houmranovima  u meksičkom šampionatu.

Vrsni kečer je polako hvatao slavu.

Srećom po njega, po sport kojim se bavio još više, ‘’Trampov zid’’ u to vreme nije postojao i posle dve sezone je mahnuo sombrerom vrativši se u SAD. Prvo u nižerazredni bejzbol, potom u vrhunski.

 

 

Zid rasizma je ipak i dalje stajao pred njim, a onaj koji deli nebelce od najjače bejzbol lige u istoriji (MLB) bio je čvrst, visok, neprelazan sve dok ga nije ‘’srušio’’ Džeki Robinson dolaskom u Bruklin Dodžerse. Tog trenutka su tamnoputi ili mešanci osvojili ‘’prvu bazu’’, da bi Kampanela 1948. upisao RBI, pristupivši Njujorčanima, pa su vrata Glavne bejzbol lige bila otvorena.

Nasuprot njima, hotelske dveri su ostale črvsto zatvorene, kao da je pred njima stajao neki presretač, da ne kažem šortstop i govorio: ‘’zabranjen ulaz crnima i mulatima!’’

Iz tog razloga postoje prijatelji, sabraća, tako da je Kampi osim ‘’zanata’’ i klupske uniforme sa Džekijem Robinsonom delio i dom.

Teško da se taj dom mogao zvati slatkim, a to su nadoknadili deljenjem slave na terenu. Kampanela već 1949. igra na meču Svih zvezda MLB-a.

Pevale su njegove palice kao da su na festivalu u San Remu, pucali su mikrofoni radi – komentatora, Kampi je osvajao nagradu za nagradom, zvanje za zvanjem: najbolji igrač Nacionalne lige tri puta, najviše RBI u sezoni, ol-star učešća, da bi ‘’maestro’’ odsvirao marš poraza Jenkisima u borbi za titulu šampiona 1955. Njih je ‘’poslao kući’’, sebe u istoriju jer je proglašen MVP –jem finalne serije.

Majstorski je hvatao lopte, udarao ih, samo što utakmice imaju i svoj kraj, a kad se to desi – život van igrališta upiše hit udarac.

Hvatao se led oko srca navijačima rivala Dodžersa kad se Kampi hvatao za palicu, klizali su se sve do poraza, a onda je taj prokleti led trasirao Roju put u svlačionicu. Zauvek.

Kao što je on zavodio žene, pa su ga ostavljale (ili je on njih, da ne grešim dušu), tako je led na putu u januaru 1958 ‘’zaveo’’ Rojev automobil, stub ga ‘’poljubio’’ i jedna blistava karijera je završena.

Ruke su, istina, ponovo mogle da grle, ostalo je nešto od grljenja žena i palica, ali ostatak tela je Kampaneli pokazao strajkaut.

Primljen je u Kuću slavnih 1958. godine, garantujem!

Realno, bio je akter jednog života, a kažu da je živeo u dva.  Tako piše u knjizi o njemu.

Gledao je i kako Džeki Robinson udara lopte, svi znaju, mada su ga ipak za to  pitali u jednoj pesmi.

Njemu u čast je snimljen film ‘’Dobro je biti živ’’. Biti živ je jedino važno!

Isporučivao je lopte na tribine, ne kao poklone, već one koje su donosile trijumfe njegovoj ekipi. Uzvraćeno mu je. Pisma su od 2006. godine isporučivana sa poštanskom markom na kojoj je stajao njegov lik.

Kampi to nije video. Zatvorio je oči 1993. godine i više kapke pomerao nije. Pa, ipak, i tako dan-danas gleda u legendu.

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *